Синоћ се у Лесковцу збила тиха револуција. Црвена. Без крви, али са много рањених. Без убијања, али са много мртвих (душа). Синоћ се у Лесковцу десило позориште. Дашак ветра. Синоћ се освајала слобода. Синоћ је слобода освојена. Чудан осећај. Осећај поноса, усхићења, задовољства. Како је то кад се човек поноси својим градом?! Синоћ сам то разумео. Синоћ сам волео свој град. Онако чудно, перверзно, похотно. Синоћ смо водили љубав – мој град и ја. Синоћ се у Лесковцу волела Србија – енергично, агресивно и болно. То код нас може да буде!
Синоћ је васкрсао Домановић који је далеке 1896. основао позориште у Лесковцу. Синоћ је Радоје Домановић био други пут међу Лесковчанима. Додуше, било је ту и волова. Воњали су. Синоћ смо у осмом реду седели мој професор књижевности и ја. Човек који ме је учио позоришту, књижевности; који је умео да каже – не: неподопштини, неваљалству; који је презирао паланку. Како је могуће да га нисам видео равно десет година?! Не постоје случајности. Требало је да се сусретнемо. Баш синоћ. Да се подсетим и осврнем. Да се затвори круг. Да му вратим оно чиме ме је задужио.
Синоћ смо се присетили да нам је искуство паланачко – било је болно, али благородно. Синоћ смо се подсетили на оно што смо заборавили: позориште није само забава за сиромахе. Синоћ смо видели да је позориште субверзивно, охрабрујуће, да позориште није ваљано скоцкана кутија у коју људи дођу да се насмеју и наругају – себи, теби и другима. Позориште није безидејност, површност, галантност и надобудност без покрића. Синоћ је позориште говорило о животу. Синоћ је позориште храбрило живот. Синоћ је позориште подстицало и одбијало. Синоћ се позориште супротстављало властима и паланачкој естетици. Синоћ је позориште уперило прст у паланке унутар свих запарложених, одузетих и духом и умом осиромашених појава. Синоћ је позориште открило сјај и беду анимир-уметника.
Синоћ није било ноћи. Синоћ је свануло. Синоћ се једно не преобразило у да – оно да из ког настаје свет.
Текст: резак, продоран, дубок, несагледив, страшан, духовит. Хоризонтала која се неприметно преображава у вертикалу; постаје наш крст. Морамо га освестити да бисмо га понели. Трагичан – таман довољно да нас уплаши, да нас натера да се окренемо себи, и да пробуди сажаљење и саосећање да се окренемо другима. Катарза. Урбана. Вулгарно-исцелитељска. Али, наша. И сувише наша. Савремена прича инспирисана варљивим митовима, погубним заблудама, разорним предрасудама, наметнутим кривицама – укратко људима. Некако људска, а дехуманизована. Натопљена емоција, а лишена патетике. Најкраће – драма. О сукобима у нама самима, о сукобима са другима, са ноћима и поноћима наше свакодневице. О женама. О патњи.
Режија: промишљена, саткана од детаља, мозаична, фрагментарна. Неумољива. Бескомпромисна. Јасно артикулисана. Доречена, баш зато и убојита. Погађа у мету. У празнину, не да је попуни, већ да је збуни; у пуноћу – не да је допуни, већ да је освежи и инспирише.
Глумци: ах, глумци – ветроноше! Дон Кихоти. (Дулсинеје нема, јер је ово прича о њој.)
Душан Благојевић